Jov Chapter 7

1. Nije li čovek na vojsci na zemlji? A dani njegovi nisu li kao dani nadničarski?

2. Kao što sluga uzdiše za senom i kao što nadničar čeka da svrši,

3. Tako su meni dati u nasledstvo meseci zaludni i noći mučne odredjene mi.

4. Kad legnem, govorim: Kad ću ustati? I kad će proći noć? I sitim se prevrćući se do svanuća.

5. Telo je moje obučeno u crve i u grude zemljane, koža moja puca i raščinja se.

6. Dani moji brži biše od čunka, i prodjoše bez nadanja.

7. Opomeni se da je moj život vetar, da oko moje neće više videti dobra,

8. Niti će me videti oko koje me je vidjalo; i tvoje oči kad pogledaju na me, mene neće biti.

9. Kao što se oblak razilazi i nestaje ga, tako ko sidje u grob, neće izaći,

10. Neće se više vratiti kući svojoj, niti će ga više poznati mesto njegovo.

11. Zato ja neću braniti ustima svojim, govoriću u tuzi duha svog, naricati u jadu duše svoje.

12. Eda li sam more ili kit, te si namestio stražu oko mene?

13. Kad kažem: Potešiće me odar moj, postelja će mi moja olakšati tužnjavu,

14. Tada me strašiš snima i prepadaš me utvarama,

15. Te duša moja voli biti udavljena, voli smrt nego kosti moje.

16. Dodijalo mi je; neću do veka živeti; prodji me se; jer su dani moji taština.

17. Šta je čovek da ga mnogo ceniš i da mariš za nj?

18. Da ga pohodiš svako jutro, i svaki čas kušaš ga?

19. Kad ćeš se odvratiti od mene i pustiti me da progutam pljuvanku svoju?

20. Zgrešio sam; šta ću Ti činiti, o čuvaru ljudski? Zašto si me metnuo sebi za belegu, te sam sebi na tegobu?

21. Zašto mi ne oprostiš greh moj i ne ukloniš moje bezakonje? Jer ću sad leći u prah, i kad me potražiš, mene neće biti.